Nemam ti šta za reći, a pričam nemo kao bakarni snop svetlosti što se duži nad staklenim jutrom grada.
Ja te ne poznajem.
Ne znam šta sanjaš.
Zvuci pitomog iskradanja sa tvog platna udaha nestala su pre nego što sam stvarno otišla.
Ne znam kuda ćeš.
Ako i postoji mesto na koje se odlazi da bi se stiglo, kad se sve svrši i uklopi u film sećanja, ocrtan usahlim mirisom jedne mladosti.
Mladosti što je ostarila s početka.
Ne umem ti više slušati glas a da mi kožu ne dodirne.
Promenila ti se obzorja, a uglovi usana odrasli zajedno sa onom dečačkom setom koju sam maštala s jeseni.
Ne pokušavam da te se setim.
Negde u vremenu koje nije postojalo, prstima milujem tvoj lik, puštajući ga zatim da ode, kao brod u nesrazmerno dubokom jazu izmedju sada i zauvek.
Ne crtam ti više usne po praznim papirima.
Samo sklopim oči i po svilenim se tonovima rastopim u san.
Ne mislim više o tome hoćeš li doći.

Samo svaki put po jednom, kratko, pospano zažmurim i zaboravim sve što sam o tebi ikada poželela da znam.