daydreamer.
tea, music and poetry lover.
obsessed with art.

Prava ljubav je isto tako retka kao što je redak genije ( koga ne razlikuju dovoljno od talenta).
Ona je tako retka da se slobodno može reći da se od milion brakova koji se sklapaju jedan sklapa iz prave ljubavi.
Ona je zato retka što se teško da ostvariti i što se, ostvarena, teško da održati.
Simpatija se razlikuje od ljubavi poglavito u tome što se lako da ostvariti i što se, ostvarena, lako da i održati.

Prava ljubav sastoji se iz dva elementa, iz pasije i santimana.
Pasija se zasniva na seksualnom nagonu i dinamičke je prirode; dok se santiman zasniva na lepoti ljubljene osobe, koja kod zaljubljenog izaziva poetsko raspoloženje, i statičke je prirode.
Prva goni slepo ka realizaciji, dok druga stavlja prepreke realizaciji.
Pasija sama za sebe, ako počiva na jakom seksualnom naognu, lako se izopačava u pravi nasilje; dok se santiman za sebe, ako je poetsko raspoloženje praćeno poetskim talentom, da lako pretvoriti u prazno poetsko fantaziranje.
U prvom slučaju ljubljena se osoba ponižava do skota na kome se vrši često životinjska strast; u drugom slučaju ljubljena uzdiže se do nebeske figure u koju se ne sme dirnuti. Samo ako se jak seksualni nagon spoji sa pravim poetskim talentom postojaće ravnoteža izmedju pasije i santimana i ljubljena osoba neće biti ni skot ni andjeo, već ljudska osoba koju volimo i obožavamo u isto doba.

Kako je i poetski talenat instiktivne ( i intuitivne) prirode, to prava ljubav počiva na nagonu i instiktu, a ne na razumu i refleksiji.
Ali razum i refleksija mogu efikasno postići da se ravnoteža oba osnovna elementa prave ljubavi održe i ne poremete.

Kao što se vidi, samo ljudske osobe obdarene izvesnim poetskim talentom sposobne su za pravu ljubav, koja prema tome mora neminovno biti praćena poezijom.
Iz čega se da zaključiti da je poezija i najveći prijatelj i najveći neprijatelj prave ljubavi, neprijatelj ukoliko poezija može ljubljenu osobu pretvoriti u čisto poetsku figuru.

Simpatija se od prave ljubavi bitno razlikuje u tome što poetsko raspoloženje, na kome i ona počiva, ne može da se uzdigne na stupanj poezije, pošto dotičnoj osobi nedostaje poetski talenat.
U simpatiji niti je pasija toliko jaka da goni zaljubljenog da svoju strast realizuje samo na simpatičnoj osobi, niti je poetsko raspoloženje tako jako da ga izaziva samo ta jedna simpatična osoba.
Zatim dalje, dok se prava ljubav može odnositi samo na nevinu devojku, simpatija se može odnositi i na udatu ženu. I dok se prava ljubav, u isto doba može odnositi samo na jednu jedinu osobu, mogu u isto doba postojati i više simpatija.

I ljubav i simpatija mogu biti i obostrane i jednostrane.
Ako “ljubavnim moralom” nazovemo sledovanje čisto ljubavnim motivima, onda se može reći da taj moral zahteva pozitivni završetak obostrane, a negativni jednostrane ljubavi.
Doista kad se i jednostrana ljubav primi, onda to biva ili iz sažaljenja ili iz sujete, ili iz želje za luksuzom, za bogatstvom i dr. , dakle uvek iz kakvog vanljubavnog motiva.


BRANISLAV PETRONIJEVIĆ ( 1875- 1954)

Ljubavni doživljaji i poezija