NA ŠESNAESTI RODJENDAN


Dodji, nevidjeni sudjeniče,
da gazimo kroz pšenično more,
da miris pokisle zemlje udišemo,
da kličemo, da kličemo
da ćutimo nemo.

Od radosti zvala bih laste
u nedrima da mi gnezdo grade,
legla na zemlju i gledala
kako rastu stabljike mlade.

Pružila bih vetru ruku
i skutove u jutru orosila,
ispila vodu sa svih vrela,
sunce bih na rame popela
i uz brdo nosila.

Dodji da ti vidim lice,
ispod belih grana da stojimo,
da po livadama travu milujemo,
da vrbe lomimo,
da se smejemo, da se smejemo,
da zvezde brojimo,
da ćutimo nemo.

Desanka Maksimović