Sedeo sam na krevetu sa prazninom u stomaku i prašinom u grlu.

Nedelja.

 Budilnik se pokvario i probudio me ranije nego što je trebalo.

“Jadna nemoć”, mislio sam, “umela me je pronaći i u snu”.

Iako sam rukama obuhvatio noge pod čaršavom i u njih zario bradu, znao sam da je pod hladan a radijatori isključeni.

Nikada nisam voleo osmospratnice, ptice su jutrima sletale na krovove solitera preko puta, to me je uspavljivalo I vraćalo mislima za koje sam bio ubedjen da su odavno mrtve.

Slušao sam poljupce za laku noć i dobri jutro kroz tanke zidove što su nas delili sa svetom, onda sam se grohotom smejao sve dok se i ona ne bi probudila.

Dok je u prazne kockice upisivala sinonime i geografske predele, vene na njenin rukama neobično bi se zadebljale a vrhovi prstiju zaokruglili kao prezrele trešnje.

Umio sam lice hladnom vodom i vraćam se u sobu po ključeve od biblioteke, tamo je gomila novih knjiga i zadržaću se do kasno.

Dok sam otvarao fioke čučeći izmedju ogledala i zida, čuh da je upalila radio.

Pratio sam kako bosa hoda do kupatila.

Niz njene noge sporo su se slivale kapljice vode, otvorila je vrata terase.

Seo sam na pod.

Kroz sobu je prošao topli zrak sunca i dok žmurim, voda koju sipa u cveće kao da pada po mojim kapcima i hladi ih spolja.

Ulazi u sobu i češlja se zureći u zid.

Lice joj se zacrvenelo a usne prokrvile i dobile bledo rozu boju.

Njene tamno plave oči bile su isuviše žive spram boje njene kože.

Zavezala je kosu u rep i sela za sto ruku sklopljenih u krilo.

Stao sam pred nju i pred sebe s pitanjem koje nisam smeo da izgovorim.

Grudi su joj se ispod košulje dizale u kratim razmacima, znao sam im oblik, osećao sam ih u svojoj šaci.

Pogledala me je očima krupnim kao u srne koje je zaustavila na mojim rukama.