Rodjena sam kišnog dvadeset i četvrtog novembra dok si spavao.
Borila sam se sa udahom koji me je ipak pobedio I  uzeo sebi.

Nisam znala da li si me očekivao ali sam ipak zaplakala i započela život, odveć čudan i tesan, maglovit u sećanju još uvek svežih, krvavih zvukova.
Majka i otac spavali su pored mog kreveta i osluškivali da li dišem.
Bila sam prva radost.
Nisam želela da me ostaviš isto onoliko koliko sam čekala da se pojaviš.
Krenuvši na svet mnogo pre vremena, izmedju dva grada, požurila sam da se s tobom sretnem i rodim se iste godine kao i ti.
1991.
Odrastala sam sama.
Deca se nisu igrala sa mnom i ja sam to prihvatala mirno.
Nisam volela doručke u vrtiću i grupne igre koje su mojim vršnjacima obeležavale dan.
Sedela sam na maloj stolici okružena kutijama sa kockama i zurila kroz prozor.
Krovove mog kraja u koje sam gledala satima i dan danas mogu stvoriti pred očima, toliko sam bila svesna prostora, daljine i čekanja.
Volela sam da crtam.
Redjala bih bojice po stolu i pažljivo slagala čiste papire koje ću upotrebiti.
Čekala sam nešto.
Taj osećaj me je dugo držao I vukao me onoj lomljivoj tišini detinjstva.
Moje mesto bilo je na ovoj geografskoj širini, u tvom gradu, par ulica od tebe, u središtu vazduha koji si udisao.
Dolazio si po mene  s godinama koje su prolazile, sećam se, slušala sam korake kako tupe ulice I uspavljuju svet.
Sećam se I prve pročitane knjige.
Mislila sam, veća je od mene I neću umeti da je zatvorim a da me u mraku sobe ne pojede.
Ipak, ostalo je od mene mnogo više da se potroši I zažmurila bih da vidim gde si stigao I koliko ću još morati da budem sama.
Bio si tajna u sudbini koju sam slučajno saznala odavši je samoj sebi.
Imala sam četrnaest godina kada smo se prvi put sreli.

Kada si me pronašao.

Kada si jednim pogledom objasnio ko sam.
Ko si.
Ko smo.

Nisi govorio.

Zadržao si mi šaku u svojoj I seli smo jedno do drugog.

Dlan mi je još uvek stisnut kao da ti drži ruku, kao da govori još tvoj pogled što je ćutao izmedju nas, čujem mu reči, tihe i daleke.
Ja sam te već poznavala.

Iz snova,

sa hladnih ljuljaški,

od straha,

zbog maštanja.
Želela sam samo da ti budem blizu, da se sklupčam pored tebe kao u hladnoj zimskoj noći I zaspim.
Izbijao si mi iz kože,

najviše onda kada više nisi bio tu.
Sve oko mene I u meni bivalo je zbog tebe.
Prerasla sam stare cipele I ostavila ih da stoje.

Izbrisala sam lica olovnim vojnicima I pobacala sve stare lutke.

Naučila sam da te volim tiho,

bez pitanja,

traženja,

očekivanja I nadanja.

I sve je počelo, završivši se još odavno, zarobljeno u okviru nečeg što nikad nije postojalo, osudjeno na san.