Nedelja.

 Budilnik se pokvario i probudio me ranije nego što je trebalo.

“Jadna nemoć,” mislio sam “umela me je pronaći i u snu”.

Iako sam rukama obuhvatio noge pod čaršavom i u njih zario bradu, znao sam da je pod hladan a radijatori isključeni.

Nikada nisam voleo osmospratnice, ptice su jutrima sletale na krovove solitera preko puta, to me je uspavljivalo I vraćalo mislima za koje sam budan bio ubedjen da su odavno mrtve.

Slušao sam poljupce za laku noć i dobro jutro kroz tanke zidove što su nas delili sa svetom, onda sam se grohotom smejao sve dok se i ona ne bi probudila.

Dok je u prazne kockice upisivala sinonime i geografske predele, vene na njenin rukama neobično bi se zadebljale a vrhovi prstiju zaokruglili kao prezrele trešnje.

Umio sam lice hladnom vodom i vraćam se u sobu po ključeve od biblioteke, tamo je gomila novih knjiga i zadržaću se do kasno.

Dok sam otvarao fioke čučeći izmedju ogledala i zida, čuh da je upalila radio.

Pratio sam kako bosa hoda do kupatila.

Niz njene noge sporo su se slivale kapljice vode, otvorila je vrata terase.

Seo sam na pod.

Kroz sobu je prošao topli zrak sunca i dok žmurim, voda koju sipa u cveće kao da pada po mojim kapcima i hladi ih spolja.

Ulazi u sobu i češlja se zureći u zid.

Lice joj se zacrvenelo a usne prokrvile i dobile bledo rozu boju.

Njene tamno plave oči bile su isuviše žive spram boje njene kože.

Zavezala je kosu u rep i sela za sto ruku sklopljenih u krilo.

Stao sam pred nju i pred sebe s pitanjem koje nisam smeo da izgovorim.

Grudi su joj se ispod košulje dizale u kratim razmacima, znao sam im oblik, osećao sam ih u svojoj šaci.

Pogledala me je očima krupnim kao u srne koje je zaustavila na mojim rukama.

Prava ljubav je isto tako retka kao što je redak genije ( koga ne razlikuju dovoljno od talenta).
Ona je tako retka da se slobodno može reći da se od milion brakova koji se sklapaju jedan sklapa iz prave ljubavi.
Ona je zato retka što se teško da ostvariti i što se, ostvarena, teško da održati.
Simpatija se razlikuje od ljubavi poglavito u tome što se lako da ostvariti i što se, ostvarena, lako da i održati.

Prava ljubav sastoji se iz dva elementa, iz pasije i santimana.
Pasija se zasniva na seksualnom nagonu i dinamičke je prirode; dok se santiman zasniva na lepoti ljubljene osobe, koja kod zaljubljenog izaziva poetsko raspoloženje, i statičke je prirode.
Prva goni slepo ka realizaciji, dok druga stavlja prepreke realizaciji.
Pasija sama za sebe, ako počiva na jakom seksualnom naognu, lako se izopačava u pravi nasilje; dok se santiman za sebe, ako je poetsko raspoloženje praćeno poetskim talentom, da lako pretvoriti u prazno poetsko fantaziranje.
U prvom slučaju ljubljena se osoba ponižava do skota na kome se vrši često životinjska strast; u drugom slučaju ljubljena uzdiže se do nebeske figure u koju se ne sme dirnuti. Samo ako se jak seksualni nagon spoji sa pravim poetskim talentom postojaće ravnoteža izmedju pasije i santimana i ljubljena osoba neće biti ni skot ni andjeo, već ljudska osoba koju volimo i obožavamo u isto doba.

Kako je i poetski talenat instiktivne ( i intuitivne) prirode, to prava ljubav počiva na nagonu i instiktu, a ne na razumu i refleksiji.
Ali razum i refleksija mogu efikasno postići da se ravnoteža oba osnovna elementa prave ljubavi održe i ne poremete.

Kao što se vidi, samo ljudske osobe obdarene izvesnim poetskim talentom sposobne su za pravu ljubav, koja prema tome mora neminovno biti praćena poezijom.
Iz čega se da zaključiti da je poezija i najveći prijatelj i najveći neprijatelj prave ljubavi, neprijatelj ukoliko poezija može ljubljenu osobu pretvoriti u čisto poetsku figuru.

Simpatija se od prave ljubavi bitno razlikuje u tome što poetsko raspoloženje, na kome i ona počiva, ne može da se uzdigne na stupanj poezije, pošto dotičnoj osobi nedostaje poetski talenat.
U simpatiji niti je pasija toliko jaka da goni zaljubljenog da svoju strast realizuje samo na simpatičnoj osobi, niti je poetsko raspoloženje tako jako da ga izaziva samo ta jedna simpatična osoba.
Zatim dalje, dok se prava ljubav može odnositi samo na nevinu devojku, simpatija se može odnositi i na udatu ženu. I dok se prava ljubav, u isto doba može odnositi samo na jednu jedinu osobu, mogu u isto doba postojati i više simpatija.

I ljubav i simpatija mogu biti i obostrane i jednostrane.
Ako “ljubavnim moralom” nazovemo sledovanje čisto ljubavnim motivima, onda se može reći da taj moral zahteva pozitivni završetak obostrane, a negativni jednostrane ljubavi.
Doista kad se i jednostrana ljubav primi, onda to biva ili iz sažaljenja ili iz sujete, ili iz želje za luksuzom, za bogatstvom i dr. , dakle uvek iz kakvog vanljubavnog motiva.


BRANISLAV PETRONIJEVIĆ ( 1875- 1954)

A-    Annamaria, još uvek nisam srela osobu kao što je ona. U stanju je da na svaku vašu izgovorenu reč kaže:“ Pa, dobro „ ni ne pogledavši vas.A- Alesandro, jedina osoba koju sam za relativno kratko vreme uspela da zavolim trajno.

B-    bazen, leti i zimi. To što smo tamo radile uvek može da me nasmeje. B- bol: institucija.

V- volja. Kada je imam, onda je imam previše i preraste u euforiju, kada je nemam onda preraste u depresiju.

G- garaža i moj otac koji je zatvara a ja ga čekam. Imam 5 godina, lokne, haljinicu i  hiljadu opasnih situacija u glavi i svake se bojim. Dok me tata ne uhvati za ruku.

D-dobro. Retko D- drlepan, onako kako moj otac to izgovori.

Đ- Đana, đasmirka. Nadimci koje sam dala Dani.

E- evo.

Ž- život. Ponekad ne znam da l’ se on dešava meni ili ja njemu.

Z- zatvor, s njim i sva pisma i sve knjige koje sam slala svome bratu. Neprospavane noći, jastuk uprljan maskarom, jer nisam imala snage da skinem šminku, a plakala sam u snu. Spuštene roletne i iščekivanje.

I- Ivanjica, drugi razred osnovne škole, naša prva i najbolja ekskurzija. Vesnin kačket sa žutom pticom ( - To mi tata kupio na pijaci! ) , soba u kojoj Vesna glumi Dosije X, Tijana radi kolut u nazad a ja uredno čitam Pop Ćiru i pop Spiru i propuštam sva dešavanja. Maskembal na kom je Nevena: Pamela Anderson a Isidora: Marina Perazić a ja Slavujka. Vaso u kog smo sve potajno zaljubljenje. Grupni skeč „ Snežana i sedam patuljaka“ . Moje narandžaste hulahopke koje perem svakog dana jer sam ponela samo te jedne. Supa koju smo prosule u žardinjeru čim se učiteljica okrenula. Kazna pešačenja nizbrdo- uzbrdo 20 puta, jer je Miloš došao u moju sobu da mi izjavljuje ljubav a učiteljica ga čula. Fen koji gori, fen koji nismo primetile.

I- Isidora Isakov- to se ne objašnjava. Poznaje me toliko dobro da ponekad mislim da je ona ustvari ja. Kad ni ja nisam bila uz samu sebe, ona jeste. :*

J- jastuk. Ne daj bože da može da govori.

K- Kako si? Ne volim da odgovorim, volim da pitam i slušam odgovore.

L- leto, tad je sve drugačije i lakše i čini se da je moguće.

LJ- ljubljenje, zato što je važno, intimno, prelepo, potrebno i posebno.

M- muškarac, pravi muškarac. Massive Attack- i naša tela koja su drhtala satima nakon koncerta, mozak koji nije mogao da se otkoči.  M- mrak, i dan danas ga se bojim.

N- ne, naučila sam da kažem, ili bar mislim da jesam. 

NJ- njanjavost

O- opet, opet je svakog dana, uvek će biti. Operacije- sve 4 koje sam preživela.

P- http://www.youtube.com/watch?v=_z2O289Jemo all this pain is an illusion. Dunja i ja. Suvi most. Palimo cigarete. Leto, žamor. Jezero mirno. Imamo i vino. Ponele smo čaše. Nemamo kredita. Piški nam se. Ćutimo. To je to.

R- rosa.

S- svici: more.

T- temperatura, najbespomoćnije stanje fizičkog bića koje sam ikad doživela. T- trudna, jedva čekam da budem.

Ć- „ćaaaao, ć aaa o, ć aaaaaa oooo. „ ohhh.

U- uspavanka, na pola bi moja majka uvek zaspala a zatim u sobu dolazio tata, da nastavi. Uvertira- nešto kao uspavanka, kad odrasteš. Iz nje se probudiš ili te odnese.

F- 1000 zašto 1000 zato.  Proleće u Zrenjaninu, zima u Beogradu.

H- ajde da uzmemo neki dobar auto i odemo…

C-    cika, devojke, lakiranje noktiju, puna pepeljara, smeh, garderoba razbacana po krevetu, novac za taksi, štikle koje obujem samo kad moram, gluposti koje pričamo, gluposti koje prepričavamo, kada se zajedno rasplačemo pa onda počnemo nekontrolisano da se smejemo, kad su daleko a znam da me vole i misle na mene isto koliko i ja na njih.

Č- da me čuvaš.

DŽ- džep, pa kad shvatiš da ne može da ti ne bude važno da li je prazan ili pun.

Š- šššššššššššššššššššššššš.

NA ŠESNAESTI RODJENDAN


Dodji, nevidjeni sudjeniče,
da gazimo kroz pšenično more,
da miris pokisle zemlje udišemo,
da kličemo, da kličemo
da ćutimo nemo.

Od radosti zvala bih laste
u nedrima da mi gnezdo grade,
legla na zemlju i gledala
kako rastu stabljike mlade.

Pružila bih vetru ruku
i skutove u jutru orosila,
ispila vodu sa svih vrela,
sunce bih na rame popela
i uz brdo nosila.

Dodji da ti vidim lice,
ispod belih grana da stojimo,
da po livadama travu milujemo,
da vrbe lomimo,
da se smejemo, da se smejemo,
da zvezde brojimo,
da ćutimo nemo.

Desanka Maksimović

Sedeo sam na krevetu sa prazninom u stomaku i prašinom u grlu.

Nedelja.

 Budilnik se pokvario i probudio me ranije nego što je trebalo.

“Jadna nemoć”, mislio sam, “umela me je pronaći i u snu”.

Iako sam rukama obuhvatio noge pod čaršavom i u njih zario bradu, znao sam da je pod hladan a radijatori isključeni.

Nikada nisam voleo osmospratnice, ptice su jutrima sletale na krovove solitera preko puta, to me je uspavljivalo I vraćalo mislima za koje sam bio ubedjen da su odavno mrtve.

Slušao sam poljupce za laku noć i dobri jutro kroz tanke zidove što su nas delili sa svetom, onda sam se grohotom smejao sve dok se i ona ne bi probudila.

Dok je u prazne kockice upisivala sinonime i geografske predele, vene na njenin rukama neobično bi se zadebljale a vrhovi prstiju zaokruglili kao prezrele trešnje.

Umio sam lice hladnom vodom i vraćam se u sobu po ključeve od biblioteke, tamo je gomila novih knjiga i zadržaću se do kasno.

Dok sam otvarao fioke čučeći izmedju ogledala i zida, čuh da je upalila radio.

Pratio sam kako bosa hoda do kupatila.

Niz njene noge sporo su se slivale kapljice vode, otvorila je vrata terase.

Seo sam na pod.

Kroz sobu je prošao topli zrak sunca i dok žmurim, voda koju sipa u cveće kao da pada po mojim kapcima i hladi ih spolja.

Ulazi u sobu i češlja se zureći u zid.

Lice joj se zacrvenelo a usne prokrvile i dobile bledo rozu boju.

Njene tamno plave oči bile su isuviše žive spram boje njene kože.

Zavezala je kosu u rep i sela za sto ruku sklopljenih u krilo.

Stao sam pred nju i pred sebe s pitanjem koje nisam smeo da izgovorim.

Grudi su joj se ispod košulje dizale u kratim razmacima, znao sam im oblik, osećao sam ih u svojoj šaci.

Pogledala me je očima krupnim kao u srne koje je zaustavila na mojim rukama.

Rodjena sam kišnog dvadeset i četvrtog novembra dok si spavao.
Borila sam se sa udahom koji me je ipak pobedio I  uzeo sebi.

Nisam znala da li si me očekivao ali sam ipak zaplakala i započela život, odveć čudan i tesan, maglovit u sećanju još uvek svežih, krvavih zvukova.
Majka i otac spavali su pored mog kreveta i osluškivali da li dišem.
Bila sam prva radost.
Nisam želela da me ostaviš isto onoliko koliko sam čekala da se pojaviš.
Krenuvši na svet mnogo pre vremena, izmedju dva grada, požurila sam da se s tobom sretnem i rodim se iste godine kao i ti.
1991.
Odrastala sam sama.
Deca se nisu igrala sa mnom i ja sam to prihvatala mirno.
Nisam volela doručke u vrtiću i grupne igre koje su mojim vršnjacima obeležavale dan.
Sedela sam na maloj stolici okružena kutijama sa kockama i zurila kroz prozor.
Krovove mog kraja u koje sam gledala satima i dan danas mogu stvoriti pred očima, toliko sam bila svesna prostora, daljine i čekanja.
Volela sam da crtam.
Redjala bih bojice po stolu i pažljivo slagala čiste papire koje ću upotrebiti.
Čekala sam nešto.
Taj osećaj me je dugo držao I vukao me onoj lomljivoj tišini detinjstva.
Moje mesto bilo je na ovoj geografskoj širini, u tvom gradu, par ulica od tebe, u središtu vazduha koji si udisao.
Dolazio si po mene  s godinama koje su prolazile, sećam se, slušala sam korake kako tupe ulice I uspavljuju svet.
Sećam se I prve pročitane knjige.
Mislila sam, veća je od mene I neću umeti da je zatvorim a da me u mraku sobe ne pojede.
Ipak, ostalo je od mene mnogo više da se potroši I zažmurila bih da vidim gde si stigao I koliko ću još morati da budem sama.
Bio si tajna u sudbini koju sam slučajno saznala odavši je samoj sebi.
Imala sam četrnaest godina kada smo se prvi put sreli.

Kada si me pronašao.

Kada si jednim pogledom objasnio ko sam.
Ko si.
Ko smo.

Nisi govorio.

Zadržao si mi šaku u svojoj I seli smo jedno do drugog.

Dlan mi je još uvek stisnut kao da ti drži ruku, kao da govori još tvoj pogled što je ćutao izmedju nas, čujem mu reči, tihe i daleke.
Ja sam te već poznavala.

Iz snova,

sa hladnih ljuljaški,

od straha,

zbog maštanja.
Želela sam samo da ti budem blizu, da se sklupčam pored tebe kao u hladnoj zimskoj noći I zaspim.
Izbijao si mi iz kože,

najviše onda kada više nisi bio tu.
Sve oko mene I u meni bivalo je zbog tebe.
Prerasla sam stare cipele I ostavila ih da stoje.

Izbrisala sam lica olovnim vojnicima I pobacala sve stare lutke.

Naučila sam da te volim tiho,

bez pitanja,

traženja,

očekivanja I nadanja.

I sve je počelo, završivši se još odavno, zarobljeno u okviru nečeg što nikad nije postojalo, osudjeno na san.

Nemam ti šta za reći, a pričam nemo kao bakarni snop svetlosti što se duži nad staklenim jutrom grada.
Ja te ne poznajem.
Ne znam šta sanjaš.
Zvuci pitomog iskradanja sa tvog platna udaha nestala su pre nego što sam stvarno otišla.
Ne znam kuda ćeš.
Ako i postoji mesto na koje se odlazi da bi se stiglo, kad se sve svrši i uklopi u film sećanja, ocrtan usahlim mirisom jedne mladosti.
Mladosti što je ostarila s početka.
Ne umem ti više slušati glas a da mi kožu ne dodirne.
Promenila ti se obzorja, a uglovi usana odrasli zajedno sa onom dečačkom setom koju sam maštala s jeseni.
Ne pokušavam da te se setim.
Negde u vremenu koje nije postojalo, prstima milujem tvoj lik, puštajući ga zatim da ode, kao brod u nesrazmerno dubokom jazu izmedju sada i zauvek.
Ne crtam ti više usne po praznim papirima.
Samo sklopim oči i po svilenim se tonovima rastopim u san.
Ne mislim više o tome hoćeš li doći.

Samo svaki put po jednom, kratko, pospano zažmurim i zaboravim sve što sam o tebi ikada poželela da znam.